Nakon što je brak sa Albertom Ajnštajnom nepovratno pukao, a njihova ljubav prešla iz naučne saradnje u bolno nerazumevanje, Mileva Marić se, slomljenog srca ali ne i duha, povukla u tišinu – u svoj zavičaj. Jedno vreme svog života provela je u Rumi, mestu koje nije bilo tek usputna stanica, već sklonište, dom tuge i snage, daleko od naučnih krugova i svetla Evrope koje su je jednom mamile.
U Rumi je tražila mir. Nakon što je izgubila starateljstvo nad sinovima, a njena naučna karijera zauvek prekinuta, vratila se u zemlju iz koje je ponikla, možda u nadi da će pronaći sebe koju je izgubila u senci Ajnštajnovog uspona. Živela je povučeno, okružena rodbinom, u skromnoj kući, u tišini vojvođanskog ravničarskog grada, daleko od uzburkanog sveta nauke.
Iako fizički udaljena od centra naučnih zbivanja, Mileva nikada nije prestala da bude naučnica u duši. Često je razmenjivala pisma sa prijateljima, pratila šta se dešava u svetu, brinula o sinovima, posebno o Eduardu, koji je bio psihički bolestan. Njena ljubav, naročito majčinska, nije poznavala granice. U Rumi je bila i ćerka, i sestra, i majka – ali više ne i naučnica. To joj je svet oduzeo.
Milevine godine u Rumi nisu bile blistave niti zabeležene slavom, ali su bile ispunjene tihom borbom. Borila se sa sobom, sa uspomenama, sa tugom koja ne bledi. Ruma joj nije dala drugo priznanje osim mira – ali možda joj je baš to bilo najpotrebnije.
Zamislimo je kako hoda ulicama Rume, skromno obučena, pognute glave, a u sebi nosi um kakav svet nije umeo da prepozna na vreme. U tim godinama tišine i bola, Mileva Marić je i dalje bila veličina – žena koja je imala snage da preživi poraz, da nosi svoje dostojanstvo u svetu koji joj ga nije dao.
Danas, kada prolazimo kroz Rumu, možda ne znamo gde je tačno stajala njena kuća, ali treba da znamo – tu je, na tim ulicama, kucalo jedno od najgenijalnijih, ali i najtužnijih ženskih srca našeg doba.