Godina je 1875. Prostor Srema nosi duh tadašnje Austro-Ugarske, ali u Rumi se rađa nešto što će nadživeti granice carstava i režima — škola. Skromna zgrada, ali velika po značaju, otvara vrata prvim đacima. Možda nisu imali udžbenike u boji, ni klupe sa grejanjem, ali su imali ono što nijedna epoha ne može zameniti — želju za znanjem i pogled pun nade.
Škola je godinama rasla, menjala se, preživljavala ratove, režime, reforme. U jednom trenutku, 1956. godine, dobila je ime koje je zauvek spojilo pesmu, detinjstvo i obrazovanje — „Zmaj Jova Jovanović“. Nije to bio samo naziv. To je bio zavet. Jer Zmaj nije bio običan pesnik. On je bio zaštitnik dečijih osmeha, njihov prvi prijatelj u svetu slova.
Decenijama unazad, ova škola je svedočila svemu: i danima kada su deca dolazila u školu u opancima, i danima kada su donosila prve digitalne tablet uređaje. Ali jedno se nije promenilo: uzbuđenje pred školskim zvonom, drhtava ruka koja piše prvu rečenicu, učiteljica koja nežno spusti ruku na rame učenika i kaže: „Dobro si uradio“.
U hodnicima škole i danas odzvanjaju koraci onih koji su nekada ovde učili tablicu množenja. Danas su to lekari, profesori, pekari, inženjeri, roditelji — ljudi koji u sebi još uvek nose miris stare školske krede i ukus užine u kutiji od limene čokolade.
U Malim Radincima i Pavlovcima, u izdvojenim odeljenjima ove škole, možda se još čuje petao iz obližnjeg dvorišta dok traje čas, ali baš ta autentičnost podseća nas da znanje ne zna za granice. Škola je tamo gde je dete željno da uči. A „Zmaj“ to zna bolje nego iko.
Ova škola je dom. I kada zatreperi srce pred tablom. I kada se zaboravi knjiga pa se trči kući plačući. I kada se stidljivo napiše prva pesma za školsku priredbu. U svakom detetu koje prođe kroz njena vrata, škola ostavi trag. Ali i svako dete ostavi trag u njoj.
Jer “Zmaj Jova Jovanović” nije samo škola. Ona je uspomena. Korak. Sećanje. I srce Rume koje kuca u ritmu dečijih koraka već više od jednog veka.